Кључна разлика: Фотографски систем који сам назвао “И” као што је откривен прије фотосистема ИИ. Међутим, током процеса фотосинтезе, фотосистем ИИ улази у игру пре фотосистема И. Главна разлика између ова два је таласна дужина светлости којој одговарају. Пхотосистем И апсорбује светлост са таласним дужинама краћим од 700 нм, док фотосистем ИИ апсорбује светлост са таласним дужинама краћим од 680 нм. Међутим, оба су подједнако важна у процесу фотосинтезе кисеоника.
Биљке, алге и многе врсте бактерија учествују у процесу фотосинтезе. То је један од главних извора енергије за биљке и већину других врста бактерија. Да би биљке и цијанобактерије извршиле фотосинтезу кисеоника, потребне су им и фотосистеми И и ИИ. Кисеонична фотосинтеза користи угљен диоксид и воду за производњу кисеоника и енергије.
Фотосистеми су структурне јединице протеинских комплекса који су укључени у фотосинтезу. Они изводе примарну фотокемију фотосинтезе, односно апсорпцију светлости и пренос енергије и електрона. У биљкама и алгама, фотосистеми се налазе у хлоропластима, док се у фотосинтетским бактеријама могу наћи у цитоплазматској мембрани.
Фотосистем сам назван “И” како је откривен прије фотосистема ИИ. Међутим, током процеса фотосинтезе, фотосистем ИИ улази у игру пре фотосистема И. Главна разлика између ова два је таласна дужина светлости којој одговарају. Пхотосистем И апсорбује светлост са таласним дужинама краћим од 700 нм, док фотосистем ИИ апсорбује светлост са таласним дужинама краћим од 680 нм. Међутим, оба су подједнако важна у процесу фотосинтезе кисеоника.
Пхотосистем И садржи молекул хлорофила-А П700, који апсорбује таласне дужине краће од 700 нм. Она прима енергију од фотона, поред припадајућих помоћних пигмената у свом антенском систему, и из ланца за пренос електрона из Пхотосистем ИИ. Користи енергију из светлости да редукује НАДП + (никотинамид аденин динуклеотид фосфат) на НАДПХ + Х +, или једноставно да напаја протонску пумпу (пластокинон или ПК).
Пхотосистем ИИ, први комплекс протеина у фотосинтези зависној од светлости, садржи молекул хлорофила-А П680 који апсорбује светлост са таласним дужинама краћим од 680 нм. Она прима енергију од фотона и придружених помоћних пигмената у свом антенском систему и користи је за оксидацију молекула воде, производњу протона (Х +) и О2, као и преношење електрона у транспортни ланац електрона.
У процесу фотосинтезе, фотосистем ИИ апсорбује светлост, при чему се електрони у хлорофилу реакционог центра побуђују до вишег нивоа енергије и заробљени су примарним акцепторима електрона. У фотосистему ИИ, група од четири јона мангана екстрактује електроне из воде, који се затим доводе до хлорофила преко редокс-активног тирозина.
Електрони су затим фотосушени, који путују кроз комплекс цитокрома б6ф до фотосистема И преко ланца за пренос електрона постављеног у тилакоидну мембрану. Енергија електрона се онда упрегне кроз процес који се назива хемиосмоза. Енергија се користи за транспорт водоника (Х +) кроз мембрану, до лумена, како би се обезбедила сила која покреће протон и генерише АТП. АТП се генерише када АТП синтаза преноси протоне присутне у лумену до строме, кроз мембрану. Протони се транспортују помоћу пластокинона. Ако електрони прођу само једном, процес се назива нецикличка фотофосфорилација.
Након што електрон стигне до фотосистема И, он попуњава хлорофил фотонапонског центра И. Електрони су затим фотосушени и заробљени у молекулу акцептора електрона фотосистема И. Електрони могу или наставити да пролазе кроз циклични транспорт електрона око ПС И или проћи кроз ферредоксин у ензим НАДП + редуктазу. Електрони и водонични јони се додају у НАДП + да би се формирао НАДПХ, који се затим транспортује у Цалвинов циклус да реагује са глицерат 3-фосфатом, заједно са АТП да би се формирао глицералдехид 3-фосфат. Глицералдехид 3-фосфат је основни грађевни блок који биљке могу користити за производњу разних супстанци.
